Donirajte

Hipokinezija kod dece i kako je prevazići

by , 4. мар 2021.

Hipokinezija odnosno nedovoljno kretanje kod dece može imati razne posledice, od klasičnih kardiovaskularnih tegoba, pa do psiholoških problema poput neuroze.

Potreba čoveka za kretanjem predstavlja bazičnu potrebu kao i za hranom, pićem i snom. Međutim, hipokinezija odnosno nedovoljno kretanje se sve više javlja kod dece, kako školskog tako i predškolskog uzrasta. Pored loših navika i nedovoljne informisanosti roditelja o značaju fizičke aktivnosti za pravilan rast i razvoj njihove dece, nedovoljnom kretanju doprinose i aktuelni oblici zabave uz korišćenje tehnologije. Shodno tome, danas se deca manje igraju i manje su fizički aktivna, a više vremena provode u tzv. pasivnim položajima tela – sedenju i ležanju. Formiranjem takvih navika udaljavaju se od prirodne potrebe za kretanjem i smanjuju većinu fizičkih i funkcionalnih sposobnosti.

Koje su posledice hipokinezije kod dece?

Dugotrajno nekretanje dovodi do slabosti mišića i opadanje kardiovaskularnih i disajnih (respiratornih) funkcija. Kada pored hipokinezije, dete nema ni pravilnu ishranu, već je ona preobimna i ne sadrži potrebne vitamine i minerale koji su potrebni za pravilan razvoj, dolazi do nagomilavanja masnog tkiva. Suvišnim masnim tkivom naročito su ugroženi krvni sudovi, koji usled smanjenog kapaciteta, do tkiva, pa i do mozga ne dopremaju dovoljno krvi a time i kiseonika. Nedostatak vitamina i minerala utiče na izgradnju kostiju i mišića što ima direktne posledice na držanje tela.

Gojaznost, povišen krvni pritisak, loše držanje tela, agresivnost zbog nedovoljnog „pražnjenja“ energije kroz pokret, razni oblici neurotičnosti su samo neki problemi koje može izazvati hipokinezija kod dece.

Deca treba da budu deca, i da razvijaju svoje motorne veštine pa i otkrivačke, posmatračke, društvene, praktično životne i radne aktivnosti kroz maštu i igru.

Deca treba da budu deca, i da razvijaju svoje motorne veštine pa i otkrivačke, posmatračke, društvene, praktično životne i radne aktivnosti kroz maštu i igru.

Važnost kretanja tokom ranog razvoja

Iako danas imamo brojne fitnes i rekreativne centre, veoma mali broj dece svoje slobodno vreme posvećuje fizičkom vežbanju. Roditelji, uglavnom, stavljaju akcenat na obrazovanje i dodatne časove jezika ili matematike, a tu su i obimni domaći zadaci koje treba uraditi i nakon višečasovnog sedenja u školskoj klupi. Medjutim, škole i vrtići su jedina mesta gde se još uvek održava redovno zdravstveno vežbanje, koje je plansko i prilagođeno deci. Zbog toga se sve više pažnje i posvećuje školskom i predškolskom fizičkom vaspitanju. Na taj način vrši se prevencija telesnih deformiteta i otklanjanje posledica lošeg držanja tela tj. posturalnih poremećaja.

Istraživanja pokazuju da više od 60% dece u Srbiji ima elemente lošeg držanja koji mogu da prerastu u telesne deformitete.

Zbog nedostatka mesta u vrtićima, mnoga deca provode dosta vremena sa bakama i dekama koji su u godinama kada je smanjena i usporena pokretljivost i nestabilnost normalna. To može biti još jedan razlog smanjenog kretanja i lošeg držanja deteta, jer posmatrajući njih tokom svog najranijeg razvoja umesto svojih roditelja i vaspitača, usvajaju navike baki i deki.

Shodno tome, važno je da se radi na formiranju pravilnih navika i usvajanju neophodnih motornih veština u periodu ranog razvoja – u predškolskom uzrastu. Najveći broj navika, stavova i potreba se formira u detinjstvu i zato roditelji, vaspitači i učitelji treba da obrate najviše pažnje na decu u tom periodu.

Moć dečje igre

Igra je najprirodniji način vežbanja i rada sa decom predškolskog i mlađe školskog uzrasta. Deca treba da budu deca, i da razvijaju svoje motorne veštine pa i otkrivačke, posmatračke, društvene, praktično životne i radne aktivnosti kroz maštu i igru.

Igra može da bude pokretna poput trčanja, skakanja , penjanja, savladavanje raznih prepreka, dobacivanja, hvatanja. Na ovaj način se razvijaju svi mišići i motoričke sposobnosti poput brzine, spretnosti, okretnosti,  gipkosti, osećaj za ravnotežu, preciznost i izdržljivost. Ukoliko se realizuju na čistom vazduhu uz priču (dečiju graju) i spontanost sa pojedinim pravilima povoljno utiču na funkcionisanje organizma u celini. Kroz igru,kao nepresušan izvor radosti i zadovoljstva, dete se opušta, a razdražljivost i nervoza nestaju.

Hipokinezija odnosno nedovoljno kretanje se sve više javlja kod dece, kako školskog tako i predškolskog uzrasta.

Hipokinezija odnosno nedovoljno kretanje se sve više javlja kod dece, kako školskog tako i predškolskog uzrasta.

Takođe, igra može biti usmerena na definisan cilj, zadatak, plan i program prilagođen uzrastu deteta.

Trajanje usmerenih aktivnosti za mlađu decu treba da traje izmedju 15 i 20 minuta, dok za stariju i do 40 minuta.

Kroz ovu vrstu igre se razvijaju i jačaju konkretne grupe mišića koje želimo da podstaknemo. Npr. vežbe za razvoj mišića ramenog pojasa, mišića leđa ili nogu kao i osećaj za ravnotežu i druge navike sposobnosti i kretanja. U ovu vrstu igre odnosno aktivnosti spadaju vožnja trotineta i bicikla, sankanje, klizanje, skijanje, vožnja rolera i aktivnosti u vodi (igranje, vežbanje,plivanje). Pored ovih načina igre, mogu se formirati i navike jutarnje gimnastike kroz igru ili odlazak u sportske igraonice ili navika pravljenja pauze od kompjuterskih igrica i školskih obaveza kako bi se igralo i vežbalo minimum pola sata.

Predškolskom detetu ne odgovaraju klasične vežbe ,,u stavu mirno“ jer se brzo gubi interesovanje i koncentracija s obzirom da je njihov nivo svesti takav da ne razumeju svrhu tih vežbi. Međutim, kroz igru, zabavu, kreativnost i izazove budi se želja da makar ,,još 5 minuta“ budu napolju. Kroz igru deca se druže sa svojim vršnjacima i tako razvijaju i socijalnu i emotivnu inteligenciju kao i želju za poboljšanjem i napretkom, upornost, hrabrost, solidarnost, postaju samostalnija i samopouzdanija.

Hipokinezija odnosno nedovoljno kretanje dece je danas ozbiljan problem koji dovodi do raznih posledica ne samo u periodu detinjstva već i kasnije u odraslom dobu. To je razlog zašto roditelji, vaspitači, učitelji i školski i zdravstveni sistem u celini treba da se potrude da pokažu deci da je igra mnogo zanimljivija i značajnija od kompjutera i mobilnih telefona, i da bez obzira koliko obaveza imaju u toku dana treba naći vremena i za igru i fizičku aktivnost koja ih čini radosnim i zdravim.


O autoru: Anđela Škaro je specijalista strukovni fizioterapeut sa višegodišnjim iskustvom rada sa pacijentima sa neuro-mišićno-skeletnim problemima. Pored akademskog i profesionalnog usavršavanja u oblasti homeopatije i veština Reiki metode, osnivač je centra za masažu „FIT od A do Š“ u Beogradu. 

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE